Prokletije

Svojevremeno, razgovarajući sa prijateljem, uzgred pominjem da sam uzeo da čitam jednu, njemu jako dobro poznatu knjigu. Reakcija prijatelja je bila "blago tebi, zavidim ti što ćeš je sada po prvi put čitati"... Tako i ja sada, zavidim svima onima koji će po prvi put videti dolinu Grbaje, i doživeti lepotu Prokletija.

Naime, jedna mala ali odabrana grupa planinara se preko vikenda zaputila put Prokletija. Putovanje je prošlo u najboljem redu, ali, s obzirom na put koji smo morali da prevalimo, stigli smo u dolinu Grbaje negde posle ponoći. Iscrpljeni od puta, brzo smo zaspali, ni ne sluteći šta nas čeka sutradan ...

A čekalo nas je ... zelenilo doline okružene visokim vencima vrhova Prokletija, od kojih su poneki još bili ukrašeni snežnom kapom, a sve to zaokruženo plavetnilom jutarnjeg neba. Verujem da nisam jedini, ali, ostao sam bez reči. Pre samo nekoliko časova, noć je ljubomorno krila ovaj predeo, da bi ga jutro prikazalo, i na neki način umor od putovanja odagnalo. Da se razumemo, bio sam tu i tamo po planinama, ali, ovakvu dolinu nisam još video.

Odmah smo živnuli, i nakon tradicionalnih jutarnjih obreda (umivanje, doručak, kafa i sl) grupa planinara, pod vođstvom iskusnog vodiča Dobrice, je krenula put masiva Prokletija.

Uspon je u početku išao kroz šumu, da bi se nakon toga staza nastavila uz strme padine. Moram priznati da smo imali lepu visinsku razliku da savladamo, ali ni to nam nije bila prepreka. Korak po korak, metar po metar, grupa je napredovala.

Došavši pred sam vrh Ljuljaševića Karanfila, tu smo se prvi put podelili na one koji su izabrali da se sunčaju, i na one koji su rešili da idu dalje. Pošto sam bio među onima koji su otišli na vrh, ne znam kako je bilo sunčati se, iako verujem da nije bilo loše.

Elem, penjući se prema Ljuljaševića Karanfilu, imali smo prilike da vidimo i Maja Jezerce u daljini, kako spokojno dominira okolnim vrhovima, i kako se savršeno uklapa u masiv, izazivajući strahopoštovanje kod posmatrača. Autor ovih redova je pokušao da zamisli čaroliju ovog prizora zimi, kada sneg i led okuju planinske vrhove, i svojom čistoćom nagrade posmatrača koji uloži znoja i truda da i dotle dođe. Ipak, bezuspešno, mislim da je jedini način da se uživa u tom prizoru upravo zimski uspon.

No, na samom Ljuljaševića Karanfilu se nismo dugo zadržali, delom zbog grupe koja nas je čekala dole, a delom i zbog oblaka koji su se preteći približavali.

Spustivši se dole, neki od nas su zamenili uloge. Sada je bio red na mene, između ostalih, da se pružim na padinu i da uživam u miru i spokoju u planini, dok su drugi penjali jedan od okolnih vrhova.

Svako ko je bio duže u planini, zna kakav je osećaj prepustiti se njenom ritmu, slušati zvukove, upijati mirise i prizore. Smem da kažem da je to zapravo bila nagrada kojom nas je Planina nagradila za naš trud i ukazano joj poštovanje.

No, uskoro se i ostatak grupe vratio i bilo je vreme da se spustimo ponovo u Grbaju. Prativši stazu, polako smo se spustili u dolinu, trudeći se da osetimo mirise obećanog pasulja u domu. Na pasulj neću trošiti reči, iako ću reći da je logistika bila na nivou manje vojne operacije, sa sve kodnim imenima. Autor ovih redova je imao konspirativno ime - Mr. Slaninica. ;)

Ovde bih morao da napomenem da smo u našoj grupi imali i jednu miljenicu - devojčicu od 9 godina koja je hrabro i odlučno, uz podršku svog oca, pravila prve korake u visokogorskom planinarenju, i to tako lako i bez napora, da smo svi bili prosto očarani. Ne znam za ostale, ali ja sam mogao sebe da vidim u toj priči, i da se zamislim & nadam da ću jednog dana i ja sa svojom porodicom hoditi na sličan način planinama, možda baš upravo i Prokletijama. Ko zna...

Za kraj ove male priče, pogled na neke vrhove koje smo penjali, ali iz drugog ugla - sa Volušnice.

I još jednom, Grbaja u smiraj dana.

Za sam kraj - reči pohvale i pozdrav našem vodiču koji nas je upoznao sa lepotom Prokletija.

B.