Palmira, pustinjska lepotica (Middle East 2009, 8. dan)

Rano ustajanje, neko tmurno vreme. Za ovo podneblje, koje je naviklo isključivo na sunce, vrlo čudno. Ja se spakovao u mojoj udžerici, ranac na leđa i pravac stopiranje do autoputa. Do izlaza iz sela mi je trebalo skoro pola

sata. Bio je utorak, neradni dan za muzeje i antičke arheo-parkove. Rešio sam da odem do Homsa, pa do Palmire, i tamo prespavam u nekom jeftinom hostelu na krovu.

Posle dužeg hodanja, najzad mi stade jedan ekonomista, kolega. Znao je i engleski. Hm, neobične stvari su počele da se dešavaju tog dana. Dovezao me je do autoputa, 10 km od sela. Na autoputu sam ponovo krenuo stopirati, ali bez uspeha. Nije bilo zainteresovanih da pri brzini od preko 100 na sat zaustavljaju vozilo.

Na kraju stade jedan minibus, i u zamenu za 35 syp me odveze do Homsa. Nije me izbacio na stanicu koju sam tražio, već negde u gradu. Odatle sam morao da doplaćujem još 10 syp za još jedan minibus do autobuske.
Ranije sam uvideo da Homs nije interesantan grad, i da se sem muzeja i eventualno suka, nema šta videti. Bez razmišljanja sam doneo odluku da hvatam bus za Palmiru. Nekako sam se dovezao do autobuske, i tu sačekao pola sata na polazak.

Imao sam interesantnu situaciju prilikom kupovine karte. Lik koji tu radi je hteo da mi naplati 100 syp, dok je jedan drugi lik, takođe kupac, video kako ovaj pokušava da me opljačka i odreagovao. Rekao je – samo ti daj njemu stotku, pa da vidimo da li neće da ti vrati kusur; ako ne vrati, zvaću policiju. Cena karte je bila 75 syp, i ovaj mi je zaista vratio kusur. Ja sam ga onda na engleskom ’’nakitio’’, ali džabe, rekoše mi da me ništa ne razume. Koliko
lopova koji pljačkaju turiste na sve strane, prosto neverovatno. Setih se nekih primera, npr. Nemaca koji su sa granice platili 20 dolara taksisti do Alepa, a ja 3. Generalno, tamo su benzin i putni troškovi jeftini. Ja imam naviku da plaćam uvek onoliko koliko zaista treba. Bez obzira da li su prevoz ili hrana jeftiniji nego u Srbiji.

Vratimo se stanici. Dok sam čekao da bus krene, prvi put sam se upoznao sa felafelom. To su one divne sojine kuglice punjene povrćem, koje oni istucaju i ubace u sendvič, stave razne dodatke, i tako se to jede. Jako ukusno, i jeftino, oko 20 syp. Ušao sam u bus i čekao polazak. Mene je prodavac karata smestio skroz u zadnji red, u zadnje sedište do prozora. Sirijski autobusi (kao i minibusevi) su jako minijaturni. Za osobe visoke skoro 2m, kao ja, to je prava akrobacija. Naročito je nezgodno za kolena, svo vreme sam nalazio raznorazne poze da bih mogao normalno sedeti. Skoro da mi nije polazilo za rukom. No, put od 2-3 sata rekoh, nekako ću izdržati. Prozori su bili zamračeni. Šta se može videti napolju? Bukvalno ništa. Pustinja, pustinja, pustinja. Samo pustinja.

Posle nepuna 3 sata, bili smo u Palmiri, ili Tadmoru, kako ga Arapi zovu. Prvo što osetite kada izađete je vrelina. Jeste da je u pitanju početak septembra, ali je i dalje pretoplo. Uzeo sam stvari i seo za tren, koliko da se priviknem na pustinjski vazduh. Sve ide ustaljenim tokom – prilaze napadni prodavci i dosađuju uobičajenim pitanjima, ti ih odbijaš redom i pitaš gde je centar grada i krećeš ka njemu. Od autobuske do centra vodi jedna dugačka ulica. Tu su dvoje klinaca počeli da me ganjaju biciklima. Bili su baš hrabri pa su me onako u naletu pljunuli. Bože mili, neverovatno! Sve se obistinjuje po scenariju koji je opisan u Lonely Planetu za Siriju i Liban. Tamo, u velikom kvadratu piše, da je Palmira vredna samo jednodnevne posete. Detaljno su opisani svi problemi. Od navalentnih klinaca i meštana, pa sve do hotelijera koji pljuju i ogovaraju jedni druge, samo kako bi uzeli pare od tebe. Mogu reći da nisam primetio mnogo turista, kao ni bekpekerske braće. I oni koji dođu uglavnom dođu velikim busevima i zbrišu istog dana. Opšta evakuacija. Iznenađenja ne prestaju. Red je bio da se i nešto lepo desi. Ispred banke sam video taksistu koga sam sreo dan pre toga, ispred Kraka. Rekoh mu onako tužno šta mi

se sve izdešavalo, i konstatovah kako bih najradije otišao istog dana iz Palmire, kada bi radila. On mi reče kako i muzej, i arheo-park rade i utorkom, što je neobično. What? Pogledah na sat, bilo je oko 12h. Poleteo sam ka muzeju i arheo-parku, pozdravih se sa njim i zahvalih na toj divnoj vesti.

Najpre sam ušao u muzej, koji je jako lep. Sveže okrečen, lepo poređane statue, dosta dobro očuvanih, kako rimskih, tako i palmiranskih. Jedva sam ih zamolio za jednu fotku. Takođe raduje dobar raspored prostorija. Imao sam i malu debatu sa upravnikom muzeja. Pokazao sam mu onaj kvadratić sa Problems with Palmyra, čovek je pocrveneo i rekao kako je deo toga tačan. Eeee moj druže, mislim u sebi, i ne treba niko da vam dođe kada se tako ponašate...

Nastavio sam ka arheo-parku. Svratih prvo do jednog restorana, da ostavim stvari. Zamolio sam osoblje, nekako su prihvatili, što mi beše neobično.
Zatim, nastavih po LP uputstvima. Odoh do Belovog hrama. Posvećen je palmiranskom vrhovnom bogu Belu. Palmirani su bili arapsko pleme. Isto kao i Nabatejci, koji su podigli Petru. Te prostore su naselili stotinama godina pre Hrista. Podigli su ’’pustinjsku lepoticu’’, kako danas zovu taj grad. Palmira je dobila ime po oazi i palmama koje rastu oko nje. U prevodu – Grad palmi.

Belov hram me nije posebno impresionirao. Jeste da je solidno očuvan, ali ja ipak više cenim evropske tekovine, rimske i grčke. Zatim, odoh do amfiteatra. Amfiteatar je bez ikakve rekonstrukcije skoro perfektno očuvan.

Nije ni čudo, pesak najbolje konzervira stvari.

Šetao sam, zatim, Cardo Maximusom, centralnom rimskom ulicom. Rimljani su došli ovde prvih godina nove ere. Zanimljivo je da su Palmirani imali svoju lokalnu kraljicu Zenobiju, koja je proterala i masakrirala Rimljane, da bi

Aurelijan, rimski car, kasnije došao besan, teško ih porazio, i odveo Zenobiju okovanu lancima u Rim. Njena priča se ipak srećno završava, jer se udala za nekog bogatog rimskog senatora, i živeli su tako srećno do kraja života...
Verujem da je zaista bila srećna. Ko ne bi, kada pobegne iz onakve pustinje.

Jedna od rimskih građevina perfektno očuvana je i tetrapilon. Pleni izgledom, a i samim stepenom očuvanosti. Kao da su ga toga jutra malterisali.

Put me je dalje vodio kroz pustinjski pesak do Grobnice Tri Brata. Pod zemljom je, jako interesantnog trobrodnog izgleda. Iskoristio sam priliku da sednem koji minut jer je napolju bila nepodnošljiva temperatura. Hod po

pustinjskom pesku je dosta teži nego po terenima naših planina.

Izašavši, krenuo sam sa jednim lokalcem, motorom prema kulama-grobnicama. Ima ih po dolinama podosta. Nisu mi ni dan danas jasne, sem što su služile kao grobnice, da li su imale još koju svrhu.

Planirao sam da se popnem na Ibn-Manovu tvrđavu na brdu. No, predajem se. Nisam mogao, snaga je bila na izmaku. Voda takođe. Po onakvoj temperaturi je i ovo što sam uradio veliki uspeh. Zadovoljio sam se slikanjem, dosta je i to.
Već je bilo skoro 16h. Reših da se vratim do restorana i uzmem ranac.
Vlasnik je bezuspešno pokušavao da mi utrapi nešto. Na kraju sam kupio vodu, čisto da ga ne uvredim. On se poneo ljubazno, pa je u ne-palmiranskom maniru dobrog čoveka ponudio meni besplatnu vožnju do druge autobuske stanice odakle kreće bus za Damask. Imalo je dosta preći. Tek sada vidim koliko mi je značila

ta vožnja. Hvala mu.

Na stanici su mi nedostajale lire da bih kupio kartu, koja je bila ’’čak’’ 200 syp. To je duplo, i više skuplje nego što bi u normalnim (sirijskim) okolnostima trebalo da košta. Kada idemo sa bezobrazlucima, idemo do kraja, kao

da Palmira opominje.

No, eto meni sreće. Tu je bio jedan fini momak, Japanac. Pomogao mi je, razmenio evre po normalnom kursu. Kupio sam kartu, i pre ulaska u bus kratko se proderao: Palmyra, burn in hell!
Put vodi ponovo kroz pustinju, skoro 250 km, do Damaska. Ničeg pored puta, ni žbuna, ni travke, drvo je misaona imenica. Ja se sprijateljio sa Japancem. Vadi čovek čudo tehinke, nešto malo, nalik palm-topu, ali je, ustvari uređaj koji služi kao elektronski prevodilac. Sa japanskog na engleski. Bože mili, koliko smo mi zaostali, pomislih u sebi.

Stigavši u Damask, uzeli smo minibus do centra grada, ili popularnog Marže-a, trga Mučenika. Pozdravih se sa njim, sedoh na klupicu. Zamolih prisutne da mi pomognu i pozovu mog hosta da dođe po mene. Tako i bi, pomogoše mi ljudi. Čekao sam ga u Suku Saruža nekih 15 minuta, poluotvorenih očiju. Na kraju je i došao. Hosevist, neobično ime. Kasnije mi reče da je on Kurd sa severa zemlje, koji studira ovde. Čovek ima želju da nauči 10 svetskih jezika do tridesete godine. Sada ima 26 godina i zna 7 jezika. Verujem da će istrajati i uspeti u svojoj nameri. Došao je sa svojim rođakom, koji je kamiondžija, i koji je prethodnih 13 dana vozio kroz Arabijsku pustinju, iz Ujedinjenih Arapskih Emirata dovde.
Otišli smo u stan. Okupao sam se, pojeo najbolju šavrmu na Bliskom Istoku, i zaspao snom usnulog jagnjeta.

Dodaj komentar

Morate biti član Klub Putnika da bi mogli da ostavljate komentare!

Join Klub Putnika

Komentariše Деле Februar 28, 2010 - 8:01pm: Мој коментар је требао само да употпуни Ваш, иначе одличан, текст како би се отклониле ипак занемарљиве забуне а и да бих препоручио онима, који за то имају могућности, да посете логор номада.

Komentariše Miloš Tašković Februar 28, 2010 - 6:05pm: Hvala Dele, stari planinarski prijatelju! :)
Mislim da je to kombinacija različitih stvari, ali najpre ukusa i različitih gledišta na svet. Ja recimo nikada ne bih menjao šumovite predele naše i okolnih zemalja za pustinju. Pustinju bih uvek iznova i iznova posećivao. Ali, ne bih se zadržavao na nečemu većem. U svakom slučaju, poštujem tvoj izbor i viđenje stvari. Kao i tvoj komentar. Hvala još jednom!

Komentariše Деле Februar 28, 2010 - 7:31am: Ваши текстови ми се необично свиђају али са једним се не бих сложио: "Šta se može videti napolju? Bukvalno ništa. Pustinja, pustinja, pustinja. Samo pustinja." - тако можда изгледа оном ко се вози у превозу са затамњеним прозорима и ко је уморан да би у ,наизлед, беживотном простору тражио живот али наша Земља се постарала за то да живота има свугде, и у песку, и у леду, и на висинама, и у дубинама,...
Пошто не путујем само ради путовања већ и ради снимања док сам у бусу стално сам на релацији седиште-предњи део аутобуса, да ништа не пропустим па тако нису остали незапажени ни бројни шатори номада у Палмирској пустињи а захваљујући предусретљивости вође пута (Александар Дамјановић) чак смо били у посети једној групи номада који су нас врло љубазно примили.
У сваком случају желим Вам што више путовања а самим тим и путописа...

Komentariše Nenad M Peric Februar 17, 2010 - 11:42am: Sjajno! Palmira je sjajno iskustvo. I ja sam se proveo super u Jordanu i Siriji. A prevoz je tako jeftin da smo taskijem išli od Amana do Damaska. ...

Komentariše Miloš Tašković Februar 16, 2010 - 3:51pm: Palmira ili Apamea, Apamea ili Palmira... Ja bih izabrao oboje, kao fanatik istorije. Apamea je ponovo više bila makedonsko-rimska tvorevina, a Palmira arapsko-rimska. Izbor je na tebi.

Komentariše Slavica Februar 15, 2010 - 9:35pm: Pa bilo bi glupo da sve baciš odjednom, ali nemoj da nas puštaš ni da predugo čekamo - uz svo razumevanje za tvoje ostale obaveze, naravno :) Hmmm... nakon ovoga, da li da promenim plan i umesto u Palmiru ipak odem u Apameu?