Od Jordana, preko Sirije, do Libana u jednom danu (Middle East 2009,16.DAN)

Matematičko pitanje: Kako doći do mesta C, ako ste pošli iz A, ušli u B, prešli ga, a trebate ponovo proći kroz mesto A? Odgovor bi otprilike trebao da bude ovakav...
Došao je dan za oproštaj sa Hašemitskom kraljevinom Jordan. Rani jutarnji zraci sunca u Amanu me upozoravaju da trebam krenuti. Mini-pozdrav sa Kajlom, minibus do izlaza iz grada (gde sam dan pre toga bio), i idemo sve iz početka. Ovde sam imao više sreće. Momak koji radi u Irbidu me je povezao do granice. Usput smo se zabavljali visinom novčanih kazni za prekoračenje brzine, policijom koja maltretira građane, i tako tim socijalnim temama. Sat i po vremena je brzo prošlo, i već sam na Ramti, istom onom prelazu na kom sam ušao u zemlju pre par dana.
Ne znam zašto, ali sam osećao neopisivu radost činom stupanja na sirijsko tle, ponovo. Taksista me je prevezao, prešli smo brzo granične procedure, platio sam 5 JD izlaznu taksu iz Jordana, i već sam bio u Dari, sirijskom gradu iza granice. Najpre sam pešačio, i to par kilometara. Radoznali pogledi meštana su me pratili svo vreme. Hm, mislim u sebi, ovde je granica, navikli ljudi da deru strance taksi-vožnjama. Možda se zbog toga i mesto zove Dera.

Na raskrsnici me je povezao vozač minibusa, do izlaska iz grada i autoputa (nekih 10 km odatle). Nije hteo ništa da mi naplati, častio me je vožnju sa osmehom na licu. Hvala! Vidi se da sam u Siriji, ovde ljudi, za razliku od Jordanaca vole da pomažu.
Na priključenju za auto-put nisam dugo čekao na novi prevoz. Staje beli mercedes i dva sredovečna gospodina. Idu za Damask, tamo kud’ i ja. Osećao sam se pomalo neprijatno. Unutra čisto, cakum-pakum, besna mašina, a ja baš onako travelerski. Dok se nismo privikli na priču. Jedan od njih dvoje je znao engleski, što je neobično za ovo podneblje. Na taj način smo razbili monotoniju puta. Slede uobičajena pitanja: Imaš li ženu i decu? Koliko dugo imaš devojku? Kako to da ste zajedno a nemate decu i niste u braku? Ako niste znali, Sirija je jedna od najmlađih nacija sveta, gomila dece na svakom koraku je tamo uobičajena pojava. Čudno je kada ih nema, kada ih ne vidite. Našem zapadnjačkom sistemu planiranja porodice i života takva pitanja i njihova opterećenost (da se tako izrazim) decom zvuče neobično.
Zahvalih se gospodi i izađoh negde u Damasku, na sred auto-puta. Tu su već bile muke kako doći do izlaza iz 5-milionskog grada na put prema libanskoj granici. Bezuspešno sam pokušavao objasniti nekim klincima i vojnicima šta pokušavam. Engleski jezik – mission imposible.
Posle skoro sat vremena cupkanja u mestu, stade jedan čovek. Ni on nije razumeo najbolje, ali sam mu koliko toliko objasnio i ugurao stvari u kola. Odvezao me je do traženog izlaza. Na kraju iznenađenje, traži čovek da mu se plati! Ja se smejem, rekoh kako je to bio auto-stop, a na njegovom automobilu nema oznake taksija. Džabe sve, to njemu nije bilo dovoljno, kreće on na agresivniji način da ostvari svoj naum. Kaže: Ulazi u kola da te vratim gde sam te pokupio! Hahaha, i sad se smejem pri pomisli na tu scenu! Ovo je već bilo ozbiljnije. Prišao sam i još jednom, po 15 put, na lep način objasnio kako zaista nemam novca i kako stopiram. To je nekako progutao i mrzovoljne face ušao u kola, psujući usput. Verujem da je psovao, sigurno me nije častio komplimentima i lepim rečima. No, ja sam već mislima, a i delom, bio na drugoj strani ulice, čekajući novog prevoznika do Libanske granice, uopšte se ne opterećujući oko ove situacije.
Niz povezanih sličnih događaja, svako koji nadalje uspori, prvo traži novac da bi vozio. Jednom sam hteo da dam nešto malo, da bi mu odjednom porasli apetiti. Tada je proradio čuveni srpski inat, rešio sam da više ne platim ni bele pare do kraja putovanja.
Nekada (pa i sada, dok ovo pišem) mislim kako se stvari ne dešavaju tek tako, već da ih mi, na neki nepoznat način, snagom uma sami kreiramo, i dešavaju se upravo onako kako naumimo/želimo.
Tako i bejaše nadalje. Stala su dva momka, pa onda i kamiondžija, i kroz sat vremena sam već bio na Al Masni, sirijsko-libanskoj granici Najpre sam platio nekih 8 evra sirijsku izlaznu taksu (po drugi put). Tu sam imao velikih problema, prvih u životu vezanih za prelazak neke granice. Kao normalna i mirna osoba sam verovao da se takve stvari meni neće nikada desiti. No... Mlad momak je zamenik šefa graničnog prelaza (ili kako se već zove ta funkcija). Ima oko 24 godine, zna engleski. Prijatan za razgovor. Nameračio se na mene zato što nemam libansku vizu. Kaže – moram je imati kako bi mi lupio sirijski izlazni pečat. Ubeđuje me kako mi Libanci neće dati vizu. I tako skoro 45 minuta. Na kraju smo otišli kod njegovog šefa, i posle silne vike, jurnjave, ubeđivanja kako se viza kupuje na granici, lupiše mi izlazni pečat. Pa mi je još dobacio da ga potražim da mi pomogne kako bih ušao u Siriju ponovo ako me Libanci odbiju. Zahvalio sam mu i rekao kako za tim neće biti potrebe. Čak mi je nastopirao nekog čikicu za vožnju do granice i mesta Štura, unutar zemlje.
Libanska granica. Treba odlučiti koju vizu hoću. Za 48h tranzitnu ne bih dao ništa, besplatna je. Ona druga, za 15 dana boravka košta oko 25.000 libanskih livri (oko 12 evra). Reših se da uzmem tu. Potrebno mi je barem 4-5 dana da vidim ono što sam planirao. Pomislih, koliko li sam do sada novca bacio nizašta, skoro 70 evra na te granične formalnosti, vize, izlazne takse itd...
Nastavio sam vožnju sa čikicom i ubrzo stigao do mesta-raskrsnice. Pravo Bejrut, levo Balbek, moj cilj dana. Usput sam otkrio da je i ovaj čika taksista (bez oznaka, razume se). Dokle više! No, njemu sam hteo dati koju livru, delovao je baš fino. Odbio je da uzme i to malo, rekavši da zadržim novac, meni će biti potrebniji.
U Šturi sam se zadržao koliko da razmenim novac. 1500 livri = 1 dolar. Dolare Libanci više vole od evra. Zatim, nastavak ka 40 km udaljenom Balbeku. To sam morao minibusom. Liban je poznat kao zemlja gde uopšte nema autostopera i gde zaista morate imati sreću kako bi vam neko stao.
Minibus Štura-Balbek, sat vremena vožnje, zadnja stanica je ispred arheološkog parka. Simpatično. Bilo je oko 16h, otišao sam do najbliže prodavnice i zamolio ih da mi pričuvaju stvari dok završim obilazak. Na ulazu u lokalitet novo iznenađenje, rekoše kako zatvaraju, sada je Ramadan, pa zbog toga rade kraće.
Dobro, nema svrhe žuriti. Bolje je odmoriti se i krenuti sutra natenane. Tražio sam mesto za spavanje. Nigde u gradu ne nađoh ni hostela, ni jeftinog prenoćišta. Suviše je bilo urbano da bi se tek tako otvorio šator. A i zemlja je puna vojske i policije, tako da bih i po tom osnovu mogao da imam eventualne neprijatnosti. Na kraju, vratih se po stvari. U jednom momentu se okrenuh. Prijatno iznenađenje. Tačnije dva. Onaj simpatični par Japanaca koje sam sreo u Krak de Ševalijeu viđam po drugi put! Iskoristili smo priliku do polaska njihovog minibusa za Bejrut da se siti ispričamo. Maksimalno su mi popravili raspoloženje. Ni na umor se više nisam obazirao. Dao sam im smernice kako da prođu što bolje kroz Jordan i kako ući u Petru besplatno. Pozdravismo se kao da se poznajemo ceo život.
Posle toga, ugledah crkvu na stotinak metara od mene. Odoh tamo i zamolih neke klince da me puste da prenoćim. Uz male konsultacije i uobičajeno pitanje da li sam hrišćanin, pristali su. U pitanju je bila katolička crkva. Ona ima dva dela, glavni, gde se održavaju mise, ceremonije i molebani, i pomoćna, pored nje, kao neki salon za razonodu, šta li već. Meni je zapao krevet u tom salonu. Za umornog čoveka to je premija.

Ostatak večeri je protekao u izvrsnom felafelu od 1000 livri, kupanju u hladnoj vodi, čavrljanju sa klincima od kojih sam naučio dosta toga o Libanu i naravno, spavanju. Zaslužio sam dobar odmor posle svega što sam preživeo istog dana. Eh, da sam tada samo mogao naslutiti šta će se dešavati narednih dana...

.....

Napomena: Ovaj dan je služio za dugo putovanje. Prevaljeno je nekih (skoro) 300 km, uz silna mučenja na graničnim prelazima, tako da nije bilo mesta za neko veće uživanje i škljocanje fotoaparatom. Uživajte u tekstu i budite strpljivi, svaki naredni putopis će biti uzbudljiviji od prethodnog, i tako do samog kraja! :)