Ustavši, krenuo sam ka gradu. Jutarnja šetnjica od jednog kilometra je prijala, naročito kada imate u vidu da svakog dana možete doživeti toplotni udar.
Došavši u gradić Gamazije (tek sad vidim da se tako zove, ja sve mislio da je Apamea ime gradića), stao sam na put sa ispruženim palcem. Nije bilo teško da neko stane. Ipak je ovo drugačije podneblje. Stao je neki čičica u kombiju raznoraznih boja. Takve kombije i kamione sam viđao svuda po Siriji. I dalje ne znam u čemu je štos sa njima. Čiča je, za razliku od ostalih, i znao da kaže nešto na engleskom... Naročito je znao ’’money’’ na kraju puta od 5 kilometara. Nasmejao me je od srca. Tražio je 100 syp za vožnju od 5 km. Ako nešto ne volim, to su bezobrazni ljudi koji smatraju sve turiste ovcama. Naravno, posle kraćeg ubeđivanja, nisam mu dao. To se sve dešavalo u mestu Skelbija. Nastavio sam da stopiram, uprkos nasrtanju pojedinih taksista da me baš oni voze u 50 km udaljenu Hamu. Stao je još jedan kamiondžija, ovaj put normalan.

Krenuli smo ka Hami. Put dolinom reke Orontes je bio jako uzbudljiv, taj deo zemlje je poznata dolina Al Ghab, koja je dosta plodna i snabdeva zemlju svim i svačim od povrća i voća. Uz put smo videli i Šejzar, još jednu tvrđavu iz dobar Krstaša, kao i Norije, vodene točkove. Hm, nisam znao da počinju ovde.

Stigavši u Hamu, on je nastavio ka Homsu, dok sam ja trebao da se snađem od predgrađa do centra. Reč je o četvrtom gradu u zemlji sa 400.000 stanovnika. Nekako uspeh da se sporazumem sa lokalnim meštanima o busu koji mi treba do centra. Kondukteru sam bio simpa, pa nije hteo mi naplati kartu.

I tako, uz pola sata vožnje (u pitanju je bilo 2-3 km, da ne bude zabune, vozio je jaaako sporo), stigoh do centra. Prvo što sam uočio bio je čuveni Sat u centru, zaštitni znak arapskih gradova. Tik do njega je reka. Odoh do nje da vidim ono po čemu je Hama poznata – vodeni točkovi, iliti Norias. Turci Mameluci, okupatori ovih prostora, u 13.veku su sagradili vodene točkove. Zapravo, oni su građeni još u doba Vizantije, s tim što se naravno, nisu održali. Razlog zbog kojih su građeni je nisko korito reke Orontes. Oni su, duboko se spuštajući do dna, zahvatali preko potrebnu vodu. Nekada je, kažu, bilo 24 norije, danas ih je preostalo 16. Zadivljuje buka koju prave. Rade non-stop i buče. Gomile turista se tiskaju i posećuju ovo mesto samo zbog njih.

Iskoristio sam vreme da odem i do par stotina metara udaljenih turističkih informacija, gde su mi izašli u susret i pričuvali stvari, i do gradskog muzeja, koji je jako blizu. Teže ga je naći ako nemate neku kartu ili vodič. Ali, svakako se isplati. Lep muzej, dobro podeljen, skoro obnovljen, podeljen po periodima, jako pregledno. Sa puno artefakata, kao i svaki sirijski muzej uostalom.

Vratio sam se do centra. Otišao sam u posetu Azemovoj palati, koja je bajkovita, sa bazenom tirkizne plave boje, haremom, kuhinjom, i svime što su takve turske palate posedovale. Odatle je pogled na obližnje Norije fantastičan. Može se videti sistem i mehanizam rada. I razume se, čuti buka izbliza!

Zadržao sam se 2-3 sata u Hami, uradio lepe fotke, oduševio se ovim čudnim spravama, popričao sa meštanima, snabdeo se robom u lokalnim prodavnicama. Na kraju sam pešačio uzbrdo do jedne od autobuskih stanica. Ovo je ona gde voze za Homs. Čini mi se da je karta bila oko 35 syp. U Homs stigosmo za sat vremena, na jednu od dve
ogromne autobuske stanice. Taj grad je drugi u zemlji, sa oko milion stanovnika. Od stanice do centra grada mi rekoše da ima oko 10 kilometara. Bože mili, i Beograd je milionski grad pa je autobuska u centru! Nisam bio raspoložan za šetnju do centra. Odmah sam naišao na neke Japance koji idu u Krak de Ševalije. To je bila moja sledeća destinacija. Sedoh u bus sa njima, dadoh čoveku 50 syp i krenusmo. Autoputem koji vozi ka moru, vozili smo se, tj. leteli, oko sat i po vremena. Dovezao nas je direktno ispred kapije zamka, na vrh brda.

Krak des Chevaliers, u prevodu sa francuskog – Tvrđava vitezova. Zamak iz dečjih bajki, kako reče neka poznata ličnost. Najbolje očuvani krstaški zamak na svetu ponosno stoji na brdašcu koje je smešteno pored auto-puta Homs-Latakija. Pregled cele okoline je odličan, upravo iz tog razloga je tu i građen. Na dva nivoa je, donji i gornji nivo su odvojeni odvodnim kanalom punim vode. Jako je bio nezgodan za osvajanje, upravo zato ga Arapi nikada faktički i nisu osvojili, već su sklopili dil sa braniocima, daće im bezbedni put do Tripolija, u zamenu za zamak, što je i učinjeno. Tu je čuveni Saladin vojevao bitku sa braniocima svetog krsta.

Pleni unutrašnja lepota, kao i stilovi koji su upotrebljavani u gradnji, naročito se ističu gotski i franački. Ima dosta prostorija. Prvo upada u oči ona gde su čuvali konje. Velika i mračna, piše da je moglo u nju stati i do 5000 konja! Naišao sam i na kuhinju, katedralu, presto za kralja koji je tu boravio, posebna dvorana za kraljevu ćerku. Meni je pogled bio najimpresivniji. Zaista daleko doseže.Ono što razlikuje taj deo zemlje od ostalog je malo prijatnija klima i primetno zelenilo. To ne treba da čudi, znajući da je more 30-ak kilometara vazdušne linije.

Japanci su mi neko vreme pravili društvo unutra. Posle smo se videli tek na izlazu. Treba li spomenuti da sam i ovde imao sreće pa sam došao na sat pred zatvaranje? Sa njima sam se pozdravio, bili su mi jako interesantan par. Cura je posebno otkačena, dobro me je zasmejala u par navrata.

Pošto se bližilo veče, ostala je samo još jedna nedoumica – gde noćiti. U Homsu nisam imao CS hosta, ovde je nezgodno naći nekoga, jer je tvrđava na brdu, a odmah ispod nje počinju seoske kuće. Selo je inače napravljeno na padini. Malo sam cunjao tamo-vamo, i negde na 20 metara ispod tvrđave nađoh neku ruševinu, nema ni prozora, ni vrata, ništa. Odoh da ispitam situaciju, delovalo je kao solidna solucija. Na kraju sam i blokirao mesta sa kojih bi napao potencijalni ’’neprijatelj’’ u vidu lokalnih pasa i mačaka. Bio je tu i madrac koga sam iskoristio za normalan san. Bolje i to nego tvrda zemlja. I nije bilo loše.
Posle kupanja ''sa flašice'' i specijaliteta u vidu ostataka u seoskim prodavnicama, legoh da spavam, poluotvorenih očiju zbog nezgodnog mesta.