Slovenija je mala zemlja, okružena Alpima sa svih strana, da bi na jednom majušnom prostoru od par desetina kilometara izašla i na Jadransko more.

Naša nekadašnja bratska republika nam je posle devedestih služila za primer kako treba živeti, tj. kako se truditi da lepo…

Putovanje, kako je došlo, tako je i prošlo, jako brzo... Trebao sam ga svečano završiti, posetom još jednog kulturnog dobra, a posle toga je čekao dug put do kuće.

Kako to obično biva, na putovanjima ovakvog tipa ustajete rano. Nekada tik posle prvih petlova. I ovoga jutra je pištaljka u 6h izjutra označila početak dana. Spremio sam se na brzaka, spakovao stvari, pojeo nešto što sam našao u rancu, pozdravio se sa momkom-čuvarom servisa i krenuo dalje.

 …

Ovde je spavanje bilo za nijansu bolje. Da li zbog toga što smo se već navikli da spavamo po autobusima, ili zato što je bus bio poluprazan pa se mi opružili kao turski sultani, ili pak zbog toga što su vozači naučili da popuštaju pred nama kada nešto jednostavno ne želimo (a nikako ne želimo da postupamo onako kako oni žele a nama se ne sviđa).

 …

Kada prespavate u autobusu, čini vam se da niste ni putovali... a ono, prešli ste 500 kilometara u par časova. Sećam se da je bilo 4 izjutra i da smo stigli u Kermanšah, grad kurdskog dela Irana. Negde na autobuskoj smo našli travnjak okružen sa sve četiri strane živom ogradom. Samo smo automatski izvukli podmetače, vreće, postavili rance do nas naslonjene na drvo i zaspali. Barem sam mislio da smo oboje zaspali. Pre toga, kao da mi je nešto šapnulo da vežem moja dva ranca. Tako sam i…